Karijera Zorana Jankovića počela je u Ljukovu i Inđiji, gde je sa samo 15 godina debitovao za seniorski tim. Od tada ga je put vodio preko Vojvodine i Bugarske, sve do Evropskog prvenstva 2004. godine, a pamti i gol za pobedu protiv Belgije u kvalifikacijama.

U Kini je proveo šest godina, osvojio dve titule prvaka i dva kupa i postao jedno od poznatih imena tamošnjeg fudbala. Po završetku igračke karijere vratio se u Inđiju, a zatim krenuo u trenerske vode i iskustvo sticao širom Azije.

U razgovoru za naš portal, Janković otkriva kako je zahvaljujući jednom nastavniku istorije počeo da trenira u Inđiji, kako je gotovo slučajno završio u Bugarskoj, na koji način je dobio bugarski pasoš, kako je izgledala njegova reprezentativna avantura, šta je naučio u Kini i zašto mu je povratak u rodni grad bio jedan od najtežih trenutaka karijere.

Sa samo 15 godina zaigrali ste za seniorski tim Inđije. Možete li da nam vratite film u taj trenutak – kako je sve počelo?

Rani početak mogu najviše da zahvalim Sreti Grujiću, nastavniku istorije u školi „Petar Kočić“, koji je ujedno bio i trener kadeta i bio zaslužan za moj dolazak u Inđiju, odnosno tadašnju Agrouniju.

Moj prvi čas istorije nikada neću zaboraviti. Gruja je važio za strogog nastavnika, a mi deca sa sela već smo se raspitivali o većini nastavnika u školi. Seo sam u poslednju klupu, on je ušao, proderao se nešto, a mi svi kao bubice, skupili se i ćutimo.

On šeta i ćuti – kasnije sam shvatio da je tražio gde sam ja u učionici. Došao je do mene i odvalio me dnevnikom po glavi i poslao u prvu klupu. Sve zvezde su mi se videle i odmah sam pomislio da neću imati ni dvojku iz istorije.

Naravno, tada nisam znao da je on trener u klubu i da vodi kadete. Posle časa me je ostavio nasamo i rekao: „Čujem da igraš fudbal.“ Rekao sam da igram. On mi kaže: „Ispisnicu iz Ljukova i dolaziš kod mene.“

Eto, tako je sve počelo.

Odmah sam se priključio treninzima sa starijima, a zatim i prvom timu, jer sam sa 15 godina bio fizički dovoljno dobar da se borim sa iskusnim igračima. Danas je to možda teško zamisliti, ali tada je tako bilo.

Seniorska svlačionica puna iskusnih fudbalera u to vreme je znala sve o meni, a imao sam sreću da sam imao Vučenović Vida, koji je takođe bio iz Ljukova i od početka se zaštitnički postavio prema meni.

Imao sam i dodatnu okolnost koja mi je išla na ruku – tada je postojalo pravilo da tri igrača ispod 21 godine moraju da igraju 45 minuta. Naravno, svi su me prihvatili i to mi je bila dobra podrška da dalje napredujem.

Koliko je taj rani seniorski period uticao na vas kao trenera?

Svaki segment fudbalske karijere većina nas prenosi na trenerski posao. Sve što se dešava tokom karijere sigurno može biti iskustvo za trenerski posao.

Ja sam dosta rano počeo seniorski fudbal, sa 15 godina, i zaista sam promenio mnogo saigrača i trenera koji su mi dali dobre i loše savete. Sve to vremenom ukomponuješ i napraviš svoje zaključke.

Možda sam bio srećnik što sam imao dva pedagoga u Agrouniji – Sretu i Savu Opačića, koji je bio profesor fizičkog. Imao sam od koga da učim i van škole.

Iz Vojvodine ste otišli u Bugarsku, iako ste tada više razmišljali o zapadnoj Evropi. Kako se dogodio taj transfer?

Nisam uopšte ozbiljno razmišljao o Bugarskoj. Više sam želeo zapadnu Evropu, jer sam mislio da mogu da igram na tom nivou. Bugarski tim me je stvarno mnogo puta gledao i doneo odluku da me plati tada više od milion maraka, što je za njih u tom trenutku bilo mnogo.

Ali i taj odlazak sigurno se ne bi desio da nije bilo jedne anegdote iz Vojvodine.

Dragomir Okuka dolazi za trenera Vojvodine, a ja očekujem transfer u Italiju. Bile su neke priče o Italiji i Holandiji, ali Bugarska mi nije padala na pamet, iako je to bila jedina konkretna ponuda.

Počinjem pripreme sa Vojvodinom, gde nas Okuka tera da trčimo svaki dan i ne pipamo loptu. Sećam se da sam trećeg dana, na pola treninga, izašao i pozvao menadžera da mu kažem: „Ako Bugari hoće i dalje, dolazim, jer ne mogu više da trčim kao ludak.“

Tako sam otišao u Bugarsku, iako je uopšte nisam želeo. Tamo su, naravno, ljudi odmah posle dva meseca videli moj kvalitet.

Pošto je gazda kluba bio politički dobro pozicioniran i imao dobre odnose sa predsednikom države, zamolio je da se potpiše ukaz o zaslugama u sportu kako bih dobio pasoš već posle tri meseca.

Kako je došlo do toga da postanete reprezentativac Bugarske?

Sam boravak u Bugarskoj i dobijanje pasoša otvorili su mi druge mogućnosti, ali mi nije ni padalo na pamet da će doći do situacije da dobijem poziv u reprezentaciju.

I za taj događaj postoji anegdota.

Već sam bio pred odlaskom za Kinu, jer sam imao samo ponudu iz Kine. Nije mi se duže ostajalo u Bugarskoj jer sam razmišljao o egzistenciji. Pored moje želje i interesovanja iz evropskih klubova, jedina konkretna ponuda bila je iz Kine, tako da sam odlučio da odem tamo.

Pred sam put imao sam razgovor sa selektorom, koji je izrazio želju da razgovara sa mnom o igranju za nacionalni tim.

Ja sam insistirao da idem za Kinu i govorio da nisam baš prikladan kao igrač koji igra kinesku ligu da nastupa za reprezentaciju Bugarske, pogotovo što su nas očekivale teške utakmice protiv Belgije i Hrvatske.

Međutim, jedan veoma dobar pedagog i trener osvojio me je jednom rečenicom.

Na moje insistiranje da idem za Kinu, rekao mi je: „Dobro, ja te neću pozvati, ali tražim od tebe jedan uslov.“

Pitao sam koji, a on je rekao: „Nađi mi u Bugarskoj boljeg fudbalera od tebe na toj poziciji i ja te neću zvati.“

Eto, tako je sve počelo.

Prva utakmica bila je u Belgiji, gde sam dao gol za pobedu. Zatim je došla druga utakmica protiv Hrvatske, koja nikada nije bila jača – Šuker, Boban, Jarni, ta generacija.

Ta Hrvatska nam nije šutnula na gol u Sofiji, a mi smo dobili 2:0. Tada je počela euforija oko odlaska na Evropsko prvenstvo.

To je, naravno, bila moja najbolja utakmica ikada. Valjda sam bio pod uticajem toga što sam iz Srbije, a igramo protiv Hrvatske, i želeo sam da budem taj koji će ih pobediti pred punim stadionom u Sofiji.

Jednostavno, sve se složilo.

Igrali ste na Evropskom prvenstvu 2004. godine. Koliko vam danas znači taj trenutak?

Samo učešće na Evropskom prvenstvu bilo je ostvarenje velikog sna. Sve ono što se dogodilo u utakmicama protiv Belgije i Hrvatske dovelo je do euforije i plasmana na EURO 2004. u Portugalu.

Kada danas pogledam tu generaciju i sve što smo prošli da bismo došli do Evropskog prvenstva, to je nešto što zauzima posebno mesto u mojoj karijeri.

U Kini ste osvojili dve titule i dva kupa. Kažete da ste tamo doživeli najlepše trenutke u fudbalskom životu. Šta je Kina tada značila za vas?

U Kini sam stvarno doživeo najlepše trenutke u fudbalskom životu. Ne samo osvajanjem dve titule i dva kupa, nego i zbog osećaja kada te poznaje ogroman broj ljudi. Jednostavno, postaneš zvezda.

Sam odlazak u Aziju za mene je bio potpuno nov. Kultura, život, sport, fudbal – jednostavno, ništa nije bilo isto.

Ali za šest godina sam toliko toga mogao da pokupim da mi pomogne i sada dok se bavim trenerskim poslom.

Kina je jednostavno drugi svet koji treba doživeti da bi moglo više da se priča o tome.

Kada ste se 2010. godine vratili u Inđiju, da li je to bio poseban izazov?

Iskreno, mnogo teže mi je bilo tada, 2010. godine, kada sam se vratio u Inđiju, nego bilo koja utakmica ili igranje u ostalim klubovima.

Jednostavno, dolaziš u svoje mesto da daš još nešto što možeš, a više nisi u godinama kada to radiš fizički, već više iskustvom da pomogneš matičnom klubu.

Iskreno, velika odgovornost mi je tada pala na leđa.

Radili ste sa velikim trenerskim imenima, među kojima je i Slaven Bilić. Šta ste naučili od njih?

Imao sam sreću da budem pored takvih imena. Dovoljno je slušati te ljude i upijati njihova iskustva da bi čovek napredovao kao trener.

Svi su oni i pedagozi u trenerskom poslu, što je jako bitno za svakog trenera. Pre svega, trener treba da bude pedagog.

Možda sam i sam imao sreće da su moja prva dva trenera u Inđiji zaista bili pedagozi.

Ova profesija je toliko otišla daleko da je pedagogija, po meni, dosta bitna za savremenog trenera.

Radili ste sa mladim igračima širom sveta. Šta je, po vama, najvažnije za razvoj mladog fudbalera?

Dosta sam imao iskustva sa mladima i radio sam sa njima širom sveta. Mislim da je, pre svega, karakter primaran u izgradnji mlađeg fudbalera.

Svi imaju neki talenat – tehniku, fiziku ili nešto drugo. Ali ako mlad fudbaler izgradi pozitivan karakter, pre svega ne bude previše ubeđen u sebe, već nauči da realno proceni svoju situaciju i svoje mogućnosti, takav fudbaler može da napreduje u karijeri i lako se nadograđuje.

Svi ostali koji ne procene dobro svoju situaciju, a to najviše dolazi iz prevelike ubeđenosti u sopstveni kvalitet, retko uspeju da igraju na visokom nivou.

Kada pogledate celu karijeru, postoji li trenutak za koji mislite da je presudio da postanete profesionalni fudbaler?

Ne znam ni sam odgovor na ovo pitanje, jer sam imao toliko situacija. Na primer, Zvezda me je tri puta kontaktirala, a nijednom nisam zbog raznih stvari potpisao za Zvezdu. Imao sam ponudu Seltika, ali opet zbog drugih stvari nisam prešao tamo.

Bilo je toliko različitih situacija koje su uticale na moju karijeru da se uvek mogu zapitati šta bi bilo da je bilo.

Kako god, i ovako sam zadovoljan karijerom. Možda je ipak detalj kada sam prešao iz Inđije u Borac iz Čačka presudio da se bavim profesionalno fudbalom.

Za kraj, kada biste mogli da se vratite u vreme i porazgovarate sa petnaestogodišnjim Zoranom koji tek počinje u Inđiji, šta biste mu danas rekli?

To bi sada bilo lako – sigurno bih petnaestogodišnjem Zoranu dao dosta saveta i neke stvari bih možda promenio. Ali opet, treba pustiti život da pravi budućnost.

Nikada se ne zna na koju stranu će nas život odvesti. Ja sam maštao o Italiji, a završio u Kini kao jedan od najboljih igrača te lige.

Tako čovek može biti srećan u fudbalskoj karijeri.

Bolje prvi u selu nego poslednji u gradu.